Sloboda i odgovornost – lično iskustvo

Zbog specifičnosti ljudi, shvatio sam da instinktivno pravm razlike u pisanoj ali u usmenoj komunikaciji. U pisanoj to podrazumeva razliku između „važi“ ( dogovoreno), i „važi…“ ( „malo sutra, a ti misli šta hoćeš“ ).
U srednjoškolskom internatu sam shvatio koliko cenim svoju slobodu i koliko mi je ona važna. Zapravo, zahvaljujući osećaju slobode, ja funkcionišem ovako kako danas funkcionišem sa ljudima. Metode koje sam koristio da bih u poluzatvorenom internatu dolazio do svoje slobode, su bile specifične jer se nisam suprotstavljao, vec sam donosio odluke koje su vezane za zaobilaženje pravila. Zapravo, nikada nisam umeo da taktiziram osim kada sam se sa ljudima cenkao oko nečega što mi pripada – SLOBODE!
Specifičnost internata u kome sam se školovao, je da su svake školske godine, roditelji morali da potpisuju saglasnost da dete sme da napušta krug doma. Tim dokumentom se definisalo područje grada gde je osoba smela da ide. Mnogi vaspitači i vaspitačice, nisu hteli da puštaju decu mimo tog dokumenta.
Ja sam od sedmog osnovne počeo da istražujem Beograd. Neki zaposleni su me podržavali i za uzvrat sam bio maksimalno iskren sa njima u pogledu pravca mog kretanja i davanja broja telefona, jer ti ljudi snose odgovornost. U drugu grupu su spadali ljudi koji su mi argumentovano objasnili zašto ne mogu da me puste jer nemam napismeno i njih sam poštovao a  u trećoj su bile birokrate. Njima sam uvek prilazio s poverenjem, dajući im šansu. Kada su mi rekli da nemam napismeno, arogantnim i neljubaznim tonom, shvatio sam šta moram da radim. U blizini doma, postoji igraonica. Raspitao sam se kod drugova koji idu, šta se nudi od igrica i koja im je tematika. Zbog ljubavi prema psihologiji, nije mi bilo teško da analiziram kako se ljudi osećaju dok igraju i jednostavno reših da mi igraonica bude izgovor za Kalemedan i slične destinacije. Važno je bilo samo jedno – vratiti se na vreme. Nikada nisu posumljali. Ovoj neljubaznoj sam se smejao kako je mogla da dobije diplomu fakulteta i radi u ovom sektoru sa takvim koeficijentom inteligencije i posmatranjem učenika i učenica kao nižih bića. Takođe sam izbegavao odlazak u delove grada gde żive pojedini zaposleni, kako nebi došlo do neprijatnog susreta, kojim bih ugrozio i sebe i vaspitače kojima sam pobegao ili su me pustili.

Poenta moje priče je da postoje tri stvari: usmeravanje, ograničavanje slobode i poverenje. Svaki roditelj ili bilo ko ko radi s decom i mladima mora da bude podrška u usmeravanju, da sebe ograniči u ograničavanju slobode, kao i da strateški osmisli način na koji će to raditi kako nebi došlo do nestanka poverenja, jer se u tom slučaju primenjuju alternativni načini za postizanje cilja koji iskljičuju osobu koja ograničava.
Sa druge strane, sloboda bez lične odgovornosti i poštovanja etičkih principa predstavlja potencijalnu opasnost za ljude oko nas, tako da sloboda predstavlja skup prava i obaveza i kao takva usko je povezana sa odgovornošću, jer naša sloboda nesme da ugrožava tuđu.

 

Pročitajte još:

Šta je uspeh?

Boje zrelosti

 

POZIV NA SARADNJU

Једно мишљење на „Sloboda i odgovornost – lično iskustvo

  1. Повратни пинг: U raljama autoriteta – Priče iz života

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s