ZASTO SAVEZ SLEPIH NEBI TREBAO DA POSTOJI

Dok za potrebe prezentacije koju kreiram tražim slike na Guglu uviđam jednu zanimljivu činjenicu koja me je pogodila! Naime, kada ukucate inkluzivno ( bilo šta ), dobićete mnogo konferencija a malo slika sa samih aktivnosti.

Da li je to refleksija stvarnih događaja u Srbiji i ko je zato odgovoran?
Da li pojedinci i pojedinke koji se zbog vrste hendikepa sklanjaju u stranu, njihovi roditelji koji su od malena prema većini njih nastupali separativno ili pak država i ljudi koji još uvek usled bogobojažljivog – milosrdnog modela posmatranja hendikepa imaju strah da uključe osobe sa hendikepom?
Možda su to samo tri aspekta koji pokrivaju ovaj problem, a to ukazuje da je rešenje u svakom od nas.
Inkluzija pruža priliku da se ljudi manje etiketiraju a više druže i time postanu bogatiji za neko novo iskustvo.
Ja, na primer, nikada nisam seo u kolica niti komunicirao sa gluvom osobom.
Dakle, svako od nas kreira prilike, ali je to pitanje unutrašnje snage i motivacije za istu.
Dakle inkluzija je proces i u njega moraju podjednako da budu uključeni: roditelji, osobe sa hendikepom i naravno okolina.
U suprotnom nema ništa od toga ako ja ovde i po blogovima na kojima sam autor i dopisnik tupim.
kLASIFIKACIJA: „NJIH“ I: „NAS“ SU VEŠTAČKI STVORENE, usled predrasuda sa jedne i barijera sa druge strane.
Naravno, uvek će postojati osobe sa hendikepom koje će biti loše prihvaćene, ali ( iako to ne važi za sve ) među neprihvaćenim osobama sa hendikepom se mogu naći loši ljudi, željni povlaštenih položaja ili spremni da manipulišu svojim hendikepom kako bi ostvarili bilo koju nezasluženu dobit.
Dakle inkluziju ne treba da sprovode eksperti, već seljani i građani, obični ljudi, a stručni ljudi su tu da pruže podršku i daju smernice.
Ponekad su dve daske ili izdignut sto dovoljno asistivni da bi neko mogao da učestvuje u aktivnostima….
Nije skupo samo trebaju hrabrost, motivacija i volja ( sa „obe strane“ ) da bi se to tako sprovodilo.
P. S. Inkluzivno nije kada osobe sa hendikepom odu na neki izlet na koji ne mogu da prisustvuju osobe koje nemaju isti ( osim ako nisu iz organizacije ), inkluzivno je kad slepa devojka ode sa svojim prijateljima u šetnju ili šoping, a ti prijatelji je ne etiketiraju na osnovu hendikepa, već se prema njoj ophode kao i prema svakoj drugoj osobi…
P. P. S. Ja sam srećan što sam deo ekipe koja na sve načine „gura“ ove ideje, ali mi smo nemoćni ukoliko se osobe same ne trgnu…
Napomena: tekst je prvobitno objavljen na blogu „Balkanski mali dnevnik slepih i slabovidih„.
Pročitajte još:

POZIV NA SARADNJU

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s