DA JE HOKING BIO SRBIN…

Čitam tekst o Stivenu Hokingu i ostajem fasciniran time koliko mediji ne pridaju značaj njegovom hendikepu već stavljaju njegov rad u prvi plan. U normalnim uslovima, to mi ni na koji način ne bi izazivalo čuđenje, ali… Zapravo, kada malo bolje razmislimo, on je bio primer jednakih uslova. Svi su itekako svesni postojanja njegovog hendikepa, ali su te prepreke prevazilažene. Nikome nije prva asocijacija na njega hendikep već njegova naučna dostignuća. Jedan od razloga za njegov uspeh je i okolina. Zamislite da je on živeo u ruralnim područijima Srbije, Bosne ili Crne Gore. Šta mislite, da li bi se te davne 1942 godine njegovi roditelji stideli da pokažu „takvo dete“ u javnost i da ulažu u njegov napredak? Ili bi ga fašisti odveli u logor jer bi u teoriji imali 3. godine vremena za to.
Sa druge strane, na našim balkanskim prostorima je hendikep aktuelniji od osobe ma šta god ona radila. Pošto je istina negde na sredini postoje i neke osobe sa hendikepom koje itekako stavljaju akcenat na njihovu dijagnozu. Na žalost takvi primeri su vidljivi u javnosti. Neću da ih imenujem pa ću polove i funkcije namerno da zamenim. Slepi pesnik, slikar sa jedinstvenom dijagnozom, gluvi igrač… I uvek se stavlja akcenat na hendikep a ne na dela. Imamo slučaj gde roditelj instrumentalizuje zdravstveno stanje deteta i od toga „dobro žive“… Kod naroda to prolazi jer je to deo opšte prihvaćenog mišljenja. Da je Hoking sa ovih prostora, u najboljem slučaju bi ga pratile rečenice “ bori se jadan“, “ pa kako on to može kad je invalid“ ? Kada bi pobedio nepristupačnost mnogih institucija, ostali bi mu poznati izazovi za nauku koje nameće ovaj prostor – nedostatka resursa za kvalitetan rad.
Ljudima je bilo važno šta je Hoking govorio, zato su i stručnjaci iz kompanije Intel bili angažovani za dizajniranje asistivnih tehnologija koje su služile kao podrška u komunikaciji i funkcionisanju ovog genija. Ta tehnologija ostaje i moći će da se primeni na mnogim drugim poljima ili da bude deo podrške ljudima koji imaju sličnih poteškoća u funkcionisanju. Stvar je u tome da postoji klima za tako nešto u društvu. Sa druge strane dok se na zapadu ulaže mnogo u napredak, ovde su postojali i postoje brilijantni naučnici ali postaju vidljivi tek kada odu. Zapravo to je možda i ključ problema. Ako bi deca videla da se ulaže u nauku i razvoj sigurno bi manje bežala sa časova, ali pošto su kriminalci i starlete ono što im se servira kroz medije i kulturu onda ne postoji motivacija za ličnim razvojem. Ljudi odlaze a oni što ostaju su kao u nekoj bari. U toj bari se metaforički kroz kanale komunikacija može pustiti voda, ali većina bira da ostane u mulju rijeliti programa, političkih laži, prevara, teorija zavera i ostalih stvari koje ih zatupljuju. Zato je važno da istražujemo i učimo, umesto što prihvatamo ono što nam je servirano, da stvorimo naš svet u koji ćemo puštati odabrane ljude i sa njima napredovati a kao društvu nam je bitno da ne hrlimo ka tome da postanemo jeftina radna snaga već da se razvijamo. Tada ćemo shvatiti da su lična svojstva manje bitan faktor od produktivnosti i motivacije.
P. S. Ne zaboravimo i na to da je neophodno da ono što je javno mora da bude i svima dostupno, jer kako kaže spot jedne nevladine organizacije:
„Barijere su udruštvu, ne u osobi“, a Stiven i ljudi oko njega su nam to i pokazali!

Pročitajte još

Diskriminacija je produkt neznanja

Šta je uspeh?

Blogopedija – Baza blogova

Poziv na saradnju

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s