Dan sećanja na kraj mobinga

Kada se voda jednom zamuti toksičnim hemikalijama, ona više ne može da se koristi za piće. Njen sastav je opasan po organizam i svako njeno konzumiranje može da donese zdravstvene probleme ili u najgorem slučaju smrt.  Verujete li da je tako i u odnosu sa ljudima? Ja sam se u to nekoliko puta uverio.

Ova priča, govori o mom iskustvu. Delim je sa vama, uz puno emocija jer želim da ova priča bude nešto što će ljude podstaći na promenu. Verujem da je ovo nešto najemotivnije i najličnije što sam do sada podelio u javnosti, zbog toga čitate ko zna koju verziju priče, ali mi je bilo važno to da baš danas bude objavljena. Danas je dan kada sam se rešio mobinga!

Mobing je svaka vrsta zlostavljanja, omalovažavanja i šikaniranja na radnom mestu. O ovoj temi možemo mnogo da pričamo ali je važno da za potrebe ovog teksta objasnim sledeće;
Mikromenadžeri su ljudi koji žele da kontrolišu svoje zaposlene;
Vertikalni mobing je maltretiranje na poslu koje dolazi od strane osoba koje su na hijerarhijski višem nivou;
Horizontalni mobing je maltretiranje na poslu koje dolazi od zaposlenih čije su pozicije na istom nivou u hijerarhiji;
U ovom tekstu ću koristiti pojam organizacija. On je zapravo krovni termin za sve što ljudi rade organizovano. Dakle pod organizacijom spadaju korporacije, mala i srednja preduzeća, neprofitne organizacije i svi ostali vidovi udruživanja. Iako će možda neki znati o kome i čemu pišem ovaj termin koristim jer želim da se ogradim od svakog vida imenovanja bilo koga. Cilj ovog teksta je motivacija ljudi koji prolaze ili su prošli kroz takva iskustva da o mobingu slobodnije pričaju ili izvrše pritisak na institucije da reaguju.

Koliko se dajemo na poslu

Mobing, sam po sebi spada u nasilje. Često se osobe izlažu njemu jer veruju da će teže naći bolji posao, zbog materijalnog momenta ili zbog toga što veruju u to da nisu dovoljno kvalifikovani za bolji posao. Kada sam odlazio iz organizacije, jedna devojka mi je rekla: „Na drugim poslovima može biti gore. Mi žene možemo trpeti i seksualno nasilje“. To me je u momentu sledilo. Shvatio sam da mnogi ljudi, a posebno neke žene, se plaše promene posla koji im stvara strah zbog toga što misle da će im na drugom poslu biti još gore.

Kako je sve počelo?

Radio sam posao koji volim. Dobijao sam podršku od strane koleginica i menadžera. Osećao sam da tu pripadam i svi oni su mi bili ( i danas su ) dragi. U prvih nekoliko meseci mog angažovanja atmosvera je bila veoma prijatna osim što sam primetio da je prema jednoj koleginici bio loš. Pokušao sam da joj priđem i vidim ima li potrebe za mojom reakcijom ali je ona bila strašno nepoverljiva. Zapravo, trebalo mi je mnogo vremena da steknem njeno poverenje ali smo se dogovorili da se ja u to ne mešam. Od momenta kada sam to primetio plašio sam se da ja ne budem sledeći. Kada je prvi put viknuo na mene uzvratio sam mu. Hteo sam da mu pokažem da sa mnom neće tako. To se završilo nekako, i narednih pola godine je sve bilo u redu. Nakon toga sam dobio priliku za jednim putovanjem. Tada je sve počelo!

Saveti za osobe u procesu traženja posla

Mnogi mikromenadžeri smatraju da ste vi produkt njihovog ulaganja. Misle da zbog toga što vam daju platu, šalju vas na obuke i rade za vas ostale podsticajne stvari imaju pravo da upravljaju vama kao da ste figurica na šahovskoj tabli ( pijun ). To nisam znao u momentu kada sam prihvatio putovanje. I tada, dok sam bio nekoliko hiljada kilometara udaljen od Srbije, u jednom od najlepših momenata tog putovanja je počeo da me kritikuje zbog mog Facebook posta o temi sa kojom se on ne slaže. Bio je neprijatan a ja sam bio presrećan jer mi se baterija ispraznila i nisam više „morao“ da stupam u interakciju sa njim. Kada sam se vratio, rekao je da to radi zbog ugleda organizacije. Čovek koji je delio stvari sa protesta, javno nazivao neke ljude koji imaju dodira sa organizacijom manipulatorima meni govori da utičem negativno na imidž iste. Bio sam šokiran, posebno jer znam da većina ljudi sa kojima organizacija dolazi u kontakt o njemu ( a samim tim i o nama ) ima loše mišljenje. Takve stvari su se ponavljale. Ubrzo sam shvatio da sa njim nema diskusije i da je cilj njegovih poruka koje mi šalje u kasne sate pražnjenje nedostataka privatnog života tako da sam prestao da mu odgovaram, pokušavam da ga odobrovoljim ili mu se na bilo koje druge načine pravdam. Namerno sam otvarao poruke. Hteo sam da vidi da ih čitam ali da ih ignorišem.

Najskuplja igračka za moje dete

Istini za volju, u mene je mnogo ulagano. Išao sam na treninge, službena putovanja i upoznavao mnogo ljudi. Ali sa svakim novim treningom nisam postajao bolji radnik već sam pružao pasivan otpor. Istini za volju, to je deo priče kojim se ne ponosim. Žao mi je što im nisam više pružio ali sam posle došao do zanimljivih spoznaja.

Ceo tim je ostajao svakodnevno najmanje sedamdeset pet minuta nakon radnog vremena. Kada će se ići kući zavisilo je od njegovih obaveza. U početku sam se tu osećao prijatno i to mi nije nešto naročito smetalo, ali kada je njegovo loše ponašanje počelo jedva sam čekao da napustim kancelariju iako sam je voleo.

Razlog naših sukoba nikada nije bila moja produktivnost, već su to bili moji stavovi. Smetali su mu stavovi koje sam na svom blogu i Facebook profilu iznosio a koji nemaju veze sa radom organizacije. Uvek je postojalo pravilo da je njegova reč poslednja. Kao neko ko studira menadžment, na takvu vrstu ophođenja prema zaposlenima imam gomilu primedbi.

Nekada bih se vraćao pešaka kući ili produžavao do zadnje stanice i vraćao se nazad da moji prijatelji ne primete koliko sam negativan i da me ne pitaju šta me muči. U početku sam odlučio da im ne govorim o čemu se radi. Smatrao sam da o njemu imaju dovoljno loše mišljenje i bez moje priče i zbog toga sam ćutao u glavnom, ali kada su stvari postale nepodnošljive morao sam da im kažem. Onda sam počeo da pričam samo o tome. Svakog dana sam na posao išao razmišljajući o njegovom raspoloženju, o tome kako bi bilo lepo da mu se verbalno suprotstvim i postavim ga na mesto. Nisam imao hrabrosti da uradim tako nešto. Mislio sam da nikada neću naći novi posao u drugoj organizaciji tog tipa jer sam mislio da je on veoma uticajan u krugovima direktora organizacija. Plašio sam se da ću ispasti nezahvalan i sve me je to sputavalo da reagujem.

Tamnica po sopstvenom izboru

Tokom ta četiri meseca koliko je trajao proces, redovno sam dobijao „komplimente“ da sam neosnažen, neobrazovan, glup i slično. Shvatio sam da me je držao tu kako bi mogao da na meni istresa nedostatke koje ima u svom životu. Najgore od svega je bilo to što se te stvari nisu dešavale konstantno. Često se dešavalo da je prema meni bio dobar i veoma ljubazan. Sve je to bilo dozirano i kontrolisano. Ako se nasilje ili mobing konstantno ponavljaju, to može biti potencijalno opasno po nasilnika, ali ako se stvari dešavaju dozirano i kontrolisano, ako neko prema vama usmerava bes, zatim ljubaznost, „oprosti“ vam neku grešku i slično onda to na najstrašniji način povećava efekte nasilja i dovodi vas u situaciju da sebe smatrate krivima jer vas je neko uvredio. Stalni strah da li će neko da bude dobar ili loš prema vama, čime ćete ga iznervirati, šta ste sada pogrešno uradili. Kada vam se stvari prezentuju tako onda se samo pitate koliko ćete pogrešiti. Zbog toga se skoro nikada nisam nešto mnogo trudio.

Sa druge strane, niti jednu priliku koja mi je pružena nisam tražio. Sve mi je to bilo dato. Zašto? Zbog čega bi neko držao ljude koje smatra nesposobnima na poslu toliko dugo i pored toga ulagao u njih? Siguran sam da bih i danas bio tamo samo da sam nisam odlučio da odem a i kada sam odlučio postojao je period tokom kog sam mogao da se vratim. Zbog čega? Moj utisak je baš to iživljavanje u psihološkom smislu. Prema onome što sam kasnije saznao i druge koleginice su trpele njegovo iživljavanje ili uzdizanje. Produktivnost mu nije bila važna, već nešto što zna samo on.

Ukoliko imate takve menadžere ili menadžerke, razmislite o svim okolnostima. Da li ta plata koju dobijate pokriva i stres koji doživljavate? Da li su sve te prilike koje vam se ukazuju dovoljno vredne da zbog njih trpite sve ono đubre na poslu? Da li stvarno ne možete da nađete ili pokrenete drugi posao ili jednostavno verujete da za to niste dovoljno dobri?

Pored toga razmišljajte o prenosu agresije. Koliko vaši ukućani trpe posledice tog  vašeg bolesnog menadžera? Da li kafa koju ste kupili od te plate i popili je sa njima uz žučnu raspravu vredi baš toliko?

Ne treba zanemarivati vrednost novca, ali sa druge strane još gore je ako zbog te vrednosti zanemarite vaše zdravlje ili konstantno povređujete ljude do kojih vam je stalo!

Većina ljudi na poslu provede jednu trećinu dana ( ako izuzmemo prekovremene sate ), zamislite ljude kojima tokom te najproduktivnije trećine dana događaju strašne stvari. Uvrede, omalovažavanja, ogovaranja a nekada i seksualno nasilje. Kako se ti ljudi osećaju kada dođu kući? Koliko su njihovi odnosi sa drugima narušeni? Koliko situacije sa posla utiču na sliku koju ti ljudi imaju o sebi? Sve su to ozbiljne stvari, koje imaju jak uticaj na živote mnogih. Zato se mikromenadžeri mogu nazvati i tihim ubicama! Mislite o tome!

Blogopedija – Baza blogova

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s