Šta sam naučio iz rata u Hrvatskoj?

90-e godine svi pamtimo po ratu, sankcijama i bombardovanju. Te godine su otvorile neke zataškavane teme i učinile da ljudi mogu slobodno i na svakom mestu da iznose stvari koje su se decenijama šaputale u najvećoj tajnosti. Te priče i sve ono što se dogodilo su imali uticaj na mnoge živote. S tim u vezi želim da vam ispričam svoju priču.

Rođen sam u Osijeku, u najgore vreme, davne 1991 koju će neki pamtiti do kraja života. Ratna mržnja je sa reči prešla na dela. Ljudi su se bojali za svoje živote, a ja sam neznajući kakav me pakao okružuje udahnuo po prvi put. Deset dana nakon mog rođenja, trebalo je doći kući iz porodilišta. Put nije bio bezbedan ali je čovek koga su zvali Pinter odlučio da rizikuje. Prešli smo preko dravskog mosta koji razdvaja Slavoniju i Baranju samo pet minuta pre njegovog zatvaranja. To je bio herojski čin ali i nagoveštaj lude sreće koja me nekako do sad nije napuštala.

Živeli smo u malom selu po imenu Branjina. Sećam se da je imalo manje od sto ljudi i čak dve kafane. Voleo sam da popijem Koka-kolu kod tete Višnje. Preko dana je sve bilo manje više u redu. Neke usijane glave su psovale „majku Četničku“ i „majku Ustašku“ ali nisu se dešavali veći incidenti. Pamtim da je bio policijski čas. Mislim da je počinjao od 20h. Tada bi se kroz selo čuo glas koji govori „ugasite svetla, zamračite prozore i ne izlazite iz kuće“. Kao mali sam se plašio tog glasa.

dav
Ovde sam živeo kao dečak. fotografija je nastala u leto 2018 iz automobila.

Često su prolazili kamioni Umprofora koji su bukvalno bacali ljudima humanitarnu pomoć. Nekada je to bila paštetica a nekad je bilo i slatkiša. Sećam se da smo nesmetano mogli da putujemo do susednog sela i do Belog Manastira, koji je centar Baranjske regije. Baranja, za razliku od ostalih ratom zahvaćenih područja nije bila pogođena surovošću „oluje“. Iz nje su početkom 90 ih prvo izbegli Hrvati a kada su se oni vratili ( mirna reintegracija 1996) domove su masovno počeli da napuštaju Srbi. Zamislite da su 10-ak godina pre ti isti ljudi mirno i srećno živeli, nemareći za nacionalnu pripadnost.

U raljama autoriteta ( Priče iz života )

Bilo je mnogo najboljih prijateljstava koja su se pretvorila u neprijateljstva, postojala je neka priča i o razvodu mešovitih brakova. Tada je neko mogao biti ubijen samo zato što se govori kruh umesto hleba i obrnuto.

Događaj koji je na mene kao šestogodišnjaka ostavio najdublji utisak bilo je preseljenje za Srbiju. Bio je hladan januarski četvrtak. Stvari su nam bile spakovane u kutijama a mi smo čekali kamion koji će nas zajedno sa njima odvesti na sigurniju lokaciju ali i neizvesniju budućnost. Jedino je bilo važno ostati živ. Toga dana je moja sestra od tetke došla iz škole. Svima nam je bilo teško. Nisam smeo da joj kažem da se sutra nećemo moći videti niti svađati i zadirkivati kao što smo to uvek radili.  Ona nije znala da odlazimo jer bi bila tužna a ja sam se kao i svaki dečak držao ponosno sve dok nisam ostao sam…

Vreme je bilo tmurno, kao i raspoloženje svih nas. U selu su ostali još samo baba, deda i stric, koji će se za manje od četiri meseca ekspresno doseliti u Srbiju. Bio sam svedok tog događaja. Bio je ponedeljak 12. Maj. Sunčan i vedar dan. Ja sam bio presrećan jer su mi moji dozvolili da se vratim u Branjinu. Tada sam to mesto još uvek smatrao svojim domom.  Tetka me je dopratila do Belog Manastira odakle me je preuzeo stric. Znao sam da to znači zabava, te sam jedva čekao da se tetka vrati nazad za Srbiju. Šetali smo po gradu i uživali, nesluteći šta će te noći da se desi.

Cela Baranja je tada bila pod tenzijama. Nacionalna i verska netrpeljivost su se primećivale na svakom koraku, ali su se odnos dominantne i potčinjene strane promenili.

U noći između ponedeljka 12 i utorka 13 maja, je jedan čovek pucao u pravcu naše kuće. Sećam se hitaca i policije kada sam se probudio. Znalo se i ko je pucao ali policija nije htela da reaguje. Moj deda i danas citira reči policajca:  „njegova je država, ako vam smeta idite u Srbiju“. Istog dana smo to i uradili, ne želeći da razmišljamo da li nas prilikom administrativnih poslova uslužuje hrvatska ili srpska usijana glava, da li treba reći zdravo ili bok i ono najvažnije da li ćemo sledeći sat dočekati u istom sastavu kao i prethodni.

Ćutanje NIJE zlato

Nikada nisam bio u Pripjatu ili Černobilu, ali sam zato prošle godine bio u Branjini. Atmosvera je donekle slična. Mnogo je izrešetanih kuća koje su ostavljene milosti i nemilosti vremena. Tragovi metaka se ne prepoznaju od korova i ruševina ali su tu. Kao i traume iz prošlosti svih onih koji su tokom 90-ih nekoga izgubili.

Zato, ako prođete kroz neko takvo selo, vidite kolike su zapravo posledice ljudske gluposti. Praznina i tuga koje su vidljive u tim selima pričaju priču o tome kako ne treba da se postupa.

dav
Još jedna kuča u Branjini

Naše društvo ima jedan velik problem. Ono naime preterano mnogo veruje medijima. Iz svega što nam se događa jasno vidimo da je tako i danas a uoči i za vreme ratova je to bilo još intenzivnije. Kako bi se motivisao što veći broj ljudi da uzme oružije i podrži ratna dejstva, aktuelizovana su pitanja iz prošlosti koja su nakon drugog svetskog rata jednostavno gurnuta pod tepih. Sve ono o čemu „nije smelo“ da se govori, sada je postalo vidljivo. Iz sistema prećutkivanja, prešlo se u nekontrolisanu slobodu „začinjenu “ bombama i oružijem. Mediji i političari nisu bili jedini koji su učestvovali u stvaranju takve društvene klime. Njima su podpomogli i pojedini muzičari ali i svako drugi ko je hteo da bude deo propagande. Komunisti su od jednom počeli da veruju u Boga ali su zaboravili da pročitaju 6. Božiju zapovest „NE UBIJ!“

Rat je sa sobom doneo nepravdu, diskriminaciju, rušenje svega što je godinama građeno i na posletku gubitka mnogih života. Tvorci ideja o velikoj Srbiji i Velikoj hrvatskoj nikada nisu dali objašnjenje koja je poenta da svi ljudi jedne nacionalnosti žive u jednoj državi?

Rušenje simbola vs suštinske promene

Ma kolike bile traume, rat moramo posmatrati kao lekciju. Ukoliko na čelo države zasednu ljudi koji podstiču a često i primoravaju ljude da gube živote da li je greška u tim političarima ili na nekom drugom mestu? Propaganda je toliko zaslepila ljude da se nikada nisu zapitali koliko se kvazi narodnih heroja u ratu obogatilo dok su oni gubili sinove i braću na frontu? Zašto nikada niko iz medija nije odgovarao za ratna dejstva jer nije baš sve sloboda izveštavanja?

Sa tim pitanjima nemate kome da se obratite. Građani su podeljeni na one koji će uvek mrzeti one sa druge strane, ali i na ljude koji su oslobođeni mržnje i koji shvataju da takve stvari ne smeju da se ponove. Iz te građanske podele proizilazi i  podela nevladinih organizacija. Ali one imaju problem sa neobjektivnošću i na neki način zauzimanjem strane, posebno imajući u vidu stavove fondova koji ih projektno finansiraju. Kada se spominje NVO sektor, treba istaći divljenje prema aktivistima i aktivistkinjama organizacija koji su tokom rata pružali podršku stanovništvu, nekada i ne mareći za sopstvene živote. A tu su i mediji od kojih je većina i danas u službi država. Zbog toga shvatam da jedino mogu da verujem u ono što vidim, i da stvari percipiram mimo okvira propagande. 

Na kraju krajeva, ako želimo da izbegnemo ratove u budućnosti moramo učiti decu medijskoj pismenosti i podsticati ih da kritički misle od malena. Nas tome nije imao ko da nauči, zato sa tugom posmatram svoje vršnjake koji govore ili pišu na društvenim mrežama negativne stvari o drugoj strani iz prošlosti. Ja nemam informacije o odgovornima za rat ali smatram da je svako ko je u tom periodu bio vođen nacionalističkim pobudama zapucao, bio nasilan ili vređao druge a da sve to nije činio iz samoodbrane je odgovoran. Zapravo gledajući dokumentarce o tom periodu, ma koliko oni neobjektivni bili, shvatio sam da je pored kritičke misli i medijske pismenosti očuvanje mentalnog zdravlja treći faktor koji je ključan u izgradnji samosvesti koja utiče na izgradnju održivog mira. Mislite o tome kada sledeći put uključite televiziju ili kupite novine!

POZIV NA SARADNJU

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

WordPress.com.

Горе ↑

%d bloggers like this: